U utorak 25. avgusta poverenica za ravnopravnost Brankica Janković imala je izuzetno zanimljivo i važno gostovanje na televiziji. Ona je prvi zvaničnik Srbije koji je izašao sa idejom da se imigranti nasele u Srbiji. Pošto su neki delovi zemlje prazni, kaže Jankovićeva, ovim ljudima što sada samo prolaze, treba ponuditi da ostanu i da se ovde trajno nasele.

Sve ovo što se dešava oko tretmana imigranata ponovo je pokazalo da Srbija nije normalna država već prostor, i da se, što je još gore, time ponosi. Imali smo, na primer, slučaj da njegova ekselencija Davenport, čija domovina Engleska brutalno sprečava prodor nove imigracije kod Kalea, kaže da ja fasciniran kako Srbija lepo tretira imigrante!?

U isto vreme vidimo da okolne države poput Grčke, Bugarske, Mađarske (sve su članice EU) gledaju da što je moguće više iskontrolišu i za početak suzbiju pritisak ovog talasa. Zašto? Pa zato što je to najlogičnija moguća stvar na svetu. Svuda osim u Srbiji. Kontrola teritorije i samostalna odluka o tome koga pustiti na svoju teritoriju najosnovnije je suvereno pravo svake države koja želi da to ostane. Ovo pravo je iznad svih međunarodnih konvencija o regulisanju prava na azil, i ono je integrisano i u Osnivačke ugovore EU, zbog kojeg EU i ne može da zaokruži zajedničku politiku azila. Azilanti nominalno imaju određena prava, ali svaka država ima preče pravo da reguliše broj lica koje može i sme da prihvati na svoju teritoriju. Inače se poput nas susreće s brojnim zdravstvenim, bezbednosnim, materijalnim i ostalim izazovima. Zbog toga je najpre Bugarska podigla zid prema Turskoj, a sada šalje vojsku na granicu prema Makedoniji. Zbog toga je i Mađarska podigla zid prema nama.

Posledice tzv. arapskog proleća u pogledu pomeranja naroda i podsticanja imigracije ka Evropi su nesagledive i dugoročno izuzetno opasne po EU. Italija i Španija su do početka devedesetih bile države s minimumom imigracije (manje od jedan odsto stanovništva), slično kao i skandinavske zemlje. U poslednjih pet godina Italija je duplirala broj imigranata (ima ih više od pet miliona) i danas se bukvalno guši pod talasima nesrećnika koji dolaze preko Lampeduze.

Usled zapadne intervencije i spolja nametnutog građanskog rata, samo Sirija ima oko 10 miliona izbeglica. Nekoliko miliona je u okolnim zemljama, ali bar milion će završiti u Evropi. Problem imigracije je jedan od najvećih koje EU ima i oko koga se spore njeni subjekti. Zašto? Zato što čitav niz država ima strahovite probleme sa imigrantskom populacijom koja odbija da se integriše i koja stvara paralelne sisteme, države u državi. Završavajući knjigu koja uskoro izlazi posvećenu stvarnim problemima EU, šokirao sam se kada sam video razmere ovog problema. Evo nekoliko primera.

Unutar evropskih država šire se takozvane no go zone u kojima su imigranti formirali potpuno zatvorene zajednice, u kojima ne važe zakoni domicilnih država, i u koje ne mogu da uđu ni poštari, ni vatrogasci, pa ni policija. Samo u Francuskoj locirano je oko 750 takvih zona od kojih je policija 2012. istakla petnaestak najvažnijih.

Ove zone, naseljene mahom slabo obrazovanom i siromašnijom muslimanskom populacijom, postaju i centri verskog ekstremizma odakle se regrutuje hiljade pripadnika Idila, Al Kaide i drugih srodnih organizacija. Uz to, šerijatsko pravo je uveliko postalo paralelni pravni i pravosudni sistem koji se sprovodi među imigrantima u Britaniji, Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj itd. Sukobi imigrantskih zajednica s policijom i sa domicilnim zajednicama sve su češći.

Običan narod se buni, a sve je veći i broj političara koji se bore za ograničavanje ulaska imigracije i restriktivnije mere kojima bi jedan deo naterali da se integriše, a drugi deo proterali. Britanski premijer Kameron je nedavno dobio izbore na tom programu. No evropska liberalna birokratija, Evropski sud pravde, velike korporacije i svuda dominantni levičari, uprkos svim problemima, zalažu se za što veći priliv imigranata. I oni poput gospođe Janković tvrde da Evropa stari, da se prazni, da joj nedostaje radna snaga i da je neophodno zarad očuvanja penzijskog sistema npr. da se godišnje u Evropu prima oko milion imigranata. Ista ta elita zabranjuje bilo kakav razgovor o tome da se evropske žene podstaknu na rađanje, ili da se ukine njihova ideologija koja je i dovela do demografskog samoubistva Evrope.

Dakle, gospođa Janković je upravo eksponent ove naopake ideologije koja u doseljavanju neevropljana vidi lep način da se okonča sa evropskim nacionalizmima, odbijajući da vidi kako od Evropskog kontinenta prave bojno polje za buduće građanske ratove.

Na kraju intervjua ona je zapretila „desničarskim organizacijama“ da nadležni organi treba da ispitaju kakve to vrednosti one promovišu. A šta ćemo s tim što upravo ona na ovaj način poziva na izmenu etničke strukture u Srbiji, podrivajući osnovnu ustavnu definiciju države Srbije kao države srpskog naroda?