Sam za sebe Bojan Adamič kaže da je u životu radio sve što mu se prohtelo: bio je muzikant, partizan, komunista, šef orkestra, kompozitor, dirigent, istraživač, urednik, direktor i – večiti alternativac koji je glavom išao ravno kroz zid, paralelno vodeći lične ratove na nekoliko frontova. Priznaje da bi daleko dogurao da je umeo da skrati svoj jezik, ali ga niko u detinjstvu nije naučio da je ćutanje zlato. Zato, ni nekad, ni sad, nikom nije praštao.Umesto da se prepusti materijalističkoj matici, gde mu je mesto bilo obezbeđeno učešćem u NOB-u i činom kapetana, docnije majora, radije je ostao na obali da se i dalje, bez rukavica, tuče za svoje omiljene principe: slobodu mišljenja i delovanja. I kad je gubio pojedine bitke, poraz je dostojanstveno prihvatao. Znao je da napravi tri koraka unazad da bi u sledećem skoku otišao deset koraka napred, iskreno uveren da nekoliko izgubljenih bitaka ne znače i konačnu kapitulaciju.

Svašta je preturio preko glave. Nekoliko puta u ratu zamalo nije poginuo; bio je teško ranjen; bezbroj puta stavljan na „crnu listu” kao jedan od vodećih džez-ideologa; po zadatku poslat u posleratnu Albaniju u kojoj je osetio strahote srednjeg veka; polemisao s političarima kojima je džez večito bio „sumnjiv” i „opasan”, i, konačno, dobio moralnu satisfakciju da je bio u pravu -sloboda je nedeljiva. Ili jeste, ili nije!

Na mnogo načina, Adamič je izuzetak. Tvrdoglavo uporan, nije dozvolio da ga okolnosti oblikuju. Radije je menjao okruženje, ispravno osećajući daje tajna mudrosti u stalnim promenama. Žilav, čvrst i mladalački vitak, po potrebi neuhvatljivo ironičan i zajedljiv – nikako nije prototip generacije koja rezignirano čeka da upiše osamdesetu recku u životnom tefteru.

Dosledan sebi, na naš sastanak u Ljubljani stigao je crvenim ,,pony” biciklom. Nije se čak ni zadihao!

Predratne uspomene

Biografija mu je klasično predratna. Svet je ugledao 9. avgusta 1912. u slovenačkoj Ribnici, gde je živeo do svoje desete godine. Iz Dolenjske se sa roditeljima preselio u Ljubljanu. Po nagovoru oca, muzičkog amatera, Bojan je počeo da uči da svira klavir kod profesora Toneta Ravnika, kod koga je i diplomirao. Do 1941. imao je i diplome orguljaša i trubača, dok je u civilnoj naobrazbi stigao do Pravnog fakulteta na kome je apsolvirao. Usput je učio i kompoziciju, pa je sa teorijskim iskustvom i velikom željom u praktičan svet muzike ušao sa – četrnaest godina. Svirao je klavir u nekakvom triju u kojem su još radili violinista i bubnjar i to je – sam priznaje „bio prvi susret sa zabavnom muzikom onog vremena”.

Kad mu je bilo osamnaest godina, ušao je u grupu ,,Ronny” gde se okušao na harmonici i saksofonu, sve dok nije postao član velikog Džez orkestra koji je predratnih godina svirao na Bledu, u „Kazinu”. Sastav je bio maltene avangardan. Imali su dva altsaksofona, jedan tenor-saksofon, trubu, trombon, kontrabas, klavir, bubnjeve i violinu!„Posmatran današnjim očima, orkestar je bio – kafanski. Ali, u ono doba, sastav od tri-četiri čoveka već je bio velika grupa. Kvintete su uzimali samo za specijalne balove, pa je orkestar od čak devet ljudi bio prava senzacija… Struktura publike po plesnim školama bila je specifična. Da biste ušli unutra, morali ste imati 18 godina i dokazati da ste dobar učenik. Često su đaci dolazili u pratnji roditelja. Atmosfera je bila jako građanska, buržoaska. Pored plesa, mladi su učili – manire: kako se dama moli za ples, kako se prati do njenog mesta, sve ono čega danas, na žalost, nema. Možemo mi sad govoriti kako je to malograđanština, ali jedno ‘Dobar dan’ ili ‘Hvala’ deo su kulture i kod Kineza i kod Eskima! I to se učilo! A danas smo to izgubili, čak i romantiku.”

“U tom ansamblu, u kojem sam bio najmlađi, zaveo sam nekakav dobrovoljan red – da niko od mojih muzičara nije ni pušio, ni pio! Posle koncerta bismo u kafani naručili jogurt, mleko ili kiselo mleko. Bio je to naš otpor prema onom silnom pijanstvu koje je pratilo muzičare. U tom zanosu, organizovali smo probe, vežbali, čak i pisali aranžmane što je za ono doba bilo – nečuveno. Na tim osnovama pokušao sam da organizujem grupu muzičara kod kojih je najinteresantnije bilo da su ludo voleli džez – ali sa ritmom nisu imali pojma! Kako smo mi bili aritmični – to se retko čuje!… Jer, kod nas, u Sloveniji, u narodnim pesmama nema ritma, kao u srbijanskom kolu. Sve naše melodije su logične, ali razvučene, što je za plesnu muziku vrlo nezgodno. Zato imamo puno smisla za harmonije, što nije slučaj u drugim delovima Jugoslavije. U slovenačkim selima možete čuti kako vokalni kvarteti improvizuju bez problema i zvuče – savršeno… Međutim, s ritmom je večito bilo muke. Dugo sam, recimo, tražio trubača, i pošto ga nisam našao – lično sam svirao trubu! Danas je, pak, totalno drukčija situacija: ritam je poslednje pitanje koje se postavlja, dok je za nas to bila nerešiva zagonetka. Da se razumemo: mi smo u ritmu mogli odsvirati jedan valcer, polku ili fokstrot, ali sve ono što je karakteristično za džez – sinkope, recimo – za nas je bilo nedostižno”.

Familija Adamič u kojoj je otac bio državni službenik, majka domaćica i sestra učenica, živela je, uglavnom, dobro: „Dokaz je pred vama – još sam živ!”. Ali, i mladi Bojan počeo je da doprinosi. Za jednu svirku po plesnim večerima u Ljubljani dobijao je 50-60 dinara, i od ušteđevine kupio najbolji bicikl, francuski „Aiglon”, koji je koštao fantastičnih 1.500 dinara. Svoju dušu zadovoljio je kad je pred rat pazario pozlaćeni saksofon (uvoz iz Amerike), za čitavih 6.500 dinara, koliko su vredele tri-četiri plate nameštenika u državnoj službi.

Rat ga je zatekao u Ljubljani, u kojoj se, iznenada, osnovalo desetak orkestara. Svi muzičari bili su organizovani u okviru Oslobodilne Fronte (OF); Adamič pamti datum kad se priključio sveopštem narodnom otporu – 8. avgusta 1941. „Svi džezeri učlanili su se u jedan džez-klub koji je bio paravan za delovanje OF. Tu smo se dogovarali, preuzimali zadatke, dok su Italijani još naivno mislili da ‘ko peva – zlo ne misli’. U Ljubljani su naišli na ogroman otpor, ne sluteći šta ih čeka. Dok su Nemci, specijalno ‘esesovci’, tačno znali šta hoće i kakvim sredstvima to da postignu, Italijani su bili zbunjeni, ponašali su se kao žrtve koje su tu slučajno uvučene, bez njihove volje. Ljubljana je za njih postala pakao. Mojom ulicom su italijanski oficiri navečer od šest sati hodali sa dva pištolja u ruci. Nikad nisu bih sigurni šta će iza ugla da ih snađe. Na glavnoj ljubljanskoj ulici, usred dana, ilegalci su razoružali dva karabinjera, skinuli ih do gola i – pustili… Italijani su počeli gubiti živce, hapsiti, slati u logor”

Neizlečivo zaražen džezom, Adamič se i tih ratnih dana snalazio. Iz Nemačke je primao nekakve muzičke revije; u jednoj od ljubljanskih knjižara kupovao note i aranžmane koje su neidentifikovanim kanalima stizale do Slovenije. Na Miklošićevoj cesti, trgovinu s pločama držao je neki mađarski Jevrejin: kad je shvatio da se mladi interesuju za džez, svojim vezama nabavljao je iz okupirane Evrope originalne albume, neke čak sa autentičnim američkim etiketama – mada je lično priznavao da džez ne podnosi, pa je utehu tražio u lepoj zaradi.

Održavajući stalnu vezu s muzikom, negde 1943. Adamič je čuo poverljivu informaciju da se u Zagrebu naveliko svira džez, i da u „Esplanadi” peva izvesni Ivo Robić za koga tvrde da je „savršen pevač”. Ne razmišljajući, kao u polusnu, Bojan je odlučio da vozom krene za Zagreb. Putovao je više od dvanaest sati, preko Karlovca, i nekoliko puta bio legitimisan od ustaških patrola. Tek onda je shvatio u šta se upustio, ah, povratka nije bilo. Na njegovu sreću, stigao je živ uveče u Zagreb, odmah otrčao u veliku ovalnu salu „Esplanade” i… „…tamo je sviralo šest-sedam orkestara! Bio sam frapiran, jer su ti muzičari bili daleko ispred nas, pravi majstori. U baru hotela ‘Esplanada’ pjevao je Ivo Robić s kojim sam se te večeri upoznao. Bio je gotovo isti kao danas: taj čovek se tako malo promenio. Bio je ljubazan, pristupačan. Takav je i ostao”.

Situacija u Ljubljani bivala je sve teža: mnogi Bojanovi prijatelji nestajali su preko noći, zatvori su bili puni. Čak 21 član džez-kluba pao je kao žrtva fašističkog terora. U takvim okolnostima, septembra 1943. Adamič odlazi u partizane. Prvo je bio kurir, zatim mitraljezac. U zimskoj ofanzivi teško je ranjen. S povređenom kičmom i glavom, sasvim nepokretan, upućen je u bolnicu, i kad se oporavio pridružio se Glavnom štabu NOV Slovenije gde je postao zamenik načelnika za propagandu – sa zadatkom da organizuje vojnu muziku.

Obračun sa Zogovićem

Iskoristivši priliku, Adamič se odmah priklonio džezu. Svirao je ono što je hteo, prethodno dobro istrenirao orkestar – i oduševio političke glavešine koje su bile presrećne da imaju tako dobru muziku. „Od prvog trenutka zaveo sam svoj stil: sve partizanske marševe pisao sam kao ‘evergrin’, s tim da je u sredini muzika ‘pevala’ refren. Bilo je to nešto posve novo, ali sam moje muzičare tako ‘preparirao’ da su mislili da je to logično i normalno… Muzika svira, svira, onda ostaju samo bubanj i dva duvača – i svi pjevaju, ritmički, sa sinkopama. To je bilo toliko atraktivno i lepo za slušanje, da je prosto neverovatno! Vrlo zadovoljni bili su naš komesar Boris Kidrič i komandant Stane Rozman; ostale pamtim po partizanskim imenima koja smo koristili. Ja sam bio ‘Gregor’, Marijan Brecelj ‘Miha B.’, Boris Krajger ‘Janez’…”

„Posle rata, u Trstu je održano takmičenje bleh muzike. Učestvovali su Englezi, Amerikanci, Francuzi, Italijani i – naši, koji su imali najlošije instrumente i, objektivno, bili najslabiji muzičari. Međutim, izvodili su jednu od mojih stvari s pevanjem; žiri je bio oduševljen i Jugosloveni su osvojili prvo mesto! Amerikanci su bili začuđeni. Interesirali su se otkud nam ta nova muzička rešenja, ne sluteći da nije u pitanju genijalnost, već ‘štos’ koji je nastao iz nužde, jer nisam imao dovoljno muzičara koji bi čitavu pesmu znali odsvirati!”

Čim se rat završio, Adamič je postao urednik i pomoćnik direktora na Radio-Ljubljani. Odmah je stupio u kontakt s „Triglav” filmom i komponovao muziku za prvi slovenački dokumentarac „Mladina gradi” koji je dobio zlatnu medalju na festivalu u Veneciji. Paralelno je radio sa orkestrom – i činilo se da u tolikim obavezama nema mesta za probleme. Ali!

„Još za ratnih dana, džez muzikom ‘zarazio’ sam rukovodstvo koje je bilo svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni ansambl. Po oslobođenju, pokupio sam sve muzičare koji su se vratili u Ljubljanu: neki su bili po lagerima, neki u partizanima – i napravio ansambl koji je jezgro budućeg Plesnog orkestra Radio-Ljubljane, poznatijeg kao Big Bend. Naravno, odmah smo počeli da sviramo džez, slobodno i opušteno; objašnjavao sam da je pod Hitlerom, u Nemačkoj, džez bio zabranjen i da je, valjda, sad trenutak da okusimo draži slobode. Neki su na to kiselo gledali, kao da su osećali šta se sprema. Međutim, Ante Novak, direktor Radija, predložio mi je 1947. godine: ‘Zašto sa orkestrom ne bismo otišli u Beograd i pokazali šta znamo?’. U želji da ostvarimo tu sretnu-nesretnu ideju, pripremili smo dobar program i na ‘Kolarcu’, u Beogradu, zakazali koncert. Predstava nije bila prodata, već rasprodata. Ljudi su u grozdovima visili, upadalo se kroz prozore, milicija uopće nije mogla da zadrži narod koji je provalio unutra. Džeza u Beogradu tad nije bilo; znao sam da takva muzika više nije poželjna – ali to nije znao moj direktor… U sali je bio urnebes! Publika je pošizela, ne samo na muziku Glen Millera, već na melodije Ray Browna ili Ray Anthonyja. Takvu ludnicu samo Beograd može napraviti! Koncert je trajao dva sata… i kad se završio, UDBA je sačekala publiku i počela da – hapsi. Tvrdilo se da je priredbu organizirala Američka ambasada, da su oni kupili ulaznice, želeći da naprave incident!… Budući da sam bio u partizanima, da sam imao medalju za hrabrost i tad, čin kapetana, ostavili su me na miru; čujte, partizani se nisu tek-tako hapsili!”

“Ali, idućeg jutra zvali su me hitno u CK. Došao sam kod Radovana Zogovića koji je odmah skinuo kaput i hteo da me tuče! Vikao je da je to ‘svinjska muzika’, iskoristio sve reči iz propagandnog arsenala, i jasno dao do znanja da repertoar moramo da menjamo. Te večeri, na drugom koncertu na ‘Kolarcu’, sedeo sam za klavirom i pola sata svirao nekakve narodne pesme, dok je orkestar kasnije izvodio valcere, ruske pesme, i nešto što je otprilike ličilo na polku. Bio je to krah džeza. Vratili smo se potišteni kući. S nama je bio i Ante Novak, naš direktor, prvoborac od 1941. koji je bezbroj puta bio na najvišim položajima i isto toliko puta – degradiran. Naviknut na takvu sudbinu, nije se previše uzbuđivao; rečnik koji smo čuli od Zogovića nije bio nov, jer i danas važi pravilo – ako hoćete nekoga upropastit’, politika je najbolje sredstvo. Zapravo, jedino. Sjećam se da sam negde pročitao: ‘Ne možete ništa reći, a da vas za to ne objesimo’. Sasvim tačno”.

„Čim smo se vratili u Ljubljanu, lavina je krenula. Hteo sam da odgovorim na napade u novinama, ali mi nije bilo dozvoljeno. Drugovi iz Partije imali su apsolutni monopol na štampu. Pisali su da ‘džez muzika nema nikakve umetničke i estetske vrednosti’, da je to ‘čista američka propaganda’, ‘muzika kapitalizma’… i druge očigledne gluposti. Malo po malo, početi su i moje ime da provlače po novinama, da me lagano miniraju. U međuvremenu, dobili smo u Radiju novog direktora (Novak je po ko zna koji put sišao sa scene!). Pozvao me je k sebi na razgovor i pitao me zašto ne odgovaram na tolike napade u novinama. ‘Ne daju mi’ rekao sam mu, i on mi, još naivan, nije verovao. Srećom, bio je član CK Slovenije, okrenuo telefon, razgovarao i poručio mi da napišem odgovor, ali bez vređanja, napada, kvalifikacija. ‘Dok sam ja ovde – rekao mi je – razgovaraćemo samo argumentima’. Na žalost, i on je otišao, pa sam s novom garniturom odmah stupio u sukob…”

Neukrotivog ponašanja i oštrog jezika, Adamič nije umeo da se smiri. Taman kad je izgledalo da je, makar prividno, sve u redu, napravio bi jednu od svojih egzibicija – i čekao posledice. „Jednom me je zvao na razgovor novi direktor. ‘Kako ide s tom tvojom muzikom i programom’ ironično me je pitao. ,’S muzikom dobro’. ‘Čuo sam da me nešto ogovaraš’ ispitivao me je. ‘Da’, potvrdio sam i objasnio: ‘Došao je Maršal u Ljubljanu. Mi smo imali prenos. Svu tešku aparaturu morali smo nositi na rukama, jer automobila nije bilo. A ti si sa službenim kolima otišao na sunčanje, na vikend’… Prebacio sam mu da se komunisti tako ne ponašaju i, logično, nisam ga baš razveselio”.

Kaznu nije morao dugo da čeka. Državnim dekretom, Adamič je uoči Informbiroa, 1948. upućen na rad u – Albaniju! „Kako sam se bavio lakom atletikom, u Tirani su me odredili za profesora fiskulture… Albanija je priča za sebe. Jer, ono što sam tamo video nemoguće je zamisliti. Jedan despot, s puškom u ruci, držao je u šaci čitav narod. Sve je bilo kako on kaže: i sport, i politika, i umetnost. Po njegovom naređenju devojke su hodale u kratkim pantalonama, u vreme kad su se na sve strane videle feredže. Devojke su crvenele, umirale od stida – jer je i za nas to bilo premodemo… Silom se išlo u budućnost, protiv tradicija, protiv logike. U celoj Albaniji vrvelo je od sudara ekstrema. Direktor Radio-Tirane, neki Pjetro Kito, jedva je znao da se potpiše, ali je zato slepo kucao na pisaćoj mašini, sa svih deset prstiju! Bilo je takvih kontrasta, pamet da vam stane!… Stanovao sam u najvećem hotelu u Tirani, koji su napravili Italijani. Pamtim da je hotel bio vrlo čist, uredan. U našoj ambasadi je radio jedan Slovenac, Košmrlj, koji je bio savetnik i perfektno govorio albanski. S njim sam se najviše družio, mada sam u Tirani bio neka vrsta ‘crne ovce’. Iz jugoslovenske ambasade nisam dobijao nikakvu plaću (‘Mi te nismo zvali’, rekli su mi); Albanci nisu imali čime da me plate, pa sam više bio gladan nego sit. Kasnije su mi u ambasadi davali nešto para, od kojih sam si mogao priuštiti jedan sendvič dnevno… Hranio sam se u nekoj groznoj albanskoj menzi, ali sam tu video jednu dobru ideju: sve što su jeli – jeli su sa kiselim mlekom! Tog recepta se i danas držim, od bečke šnicle do zelene salate!”

Pored gimnastike, Adamič je u Albaniji počeo da radi sa njihovim radio-orkestrom: svirali su, uglavnom italijanske pesme. Fasciniran albanskim folklorom, Bojan je aranžirao njihove narodne melodije – ali je orkestar odbio da ih takve, u novom ruhu, izvodi. Više su voleli raspevane kancone!

Nedelju dana proveo je na folklornom festivalu u Tirani. Od uzbuđenja, gotovo da ništa nije jeo. Spavao je po nekoliko sati i uživao u rudimentarnom plesu koji je bio životniji od samog života: „Te njihove igre u Karl Majevom ambijentu bile su žestoke, divlje, bez ikakve koreografije; takvo nešto postoji, valjda, još samo u centralnoj Africi. Ali, strast i prirodnost tih igrača je plemenita, uzbudljiva, fascinantna”.

Po povratku u Ljubljanu, shodno propisima, Bojan je napisao izveštaj o svom boravku u Albaniji. Nije izostavio nijednu činjenicu. Opisao je sve onako kako je lično video, ali je od nadležnih organa čuo da njegov izveštaj smatraju za „fantaziranje”! Samo nekoliko meseci kasnije, počela je gužva sa Rusima i Informbiroom. Muzički program odjednom je promenjen. Iz etra su nestale ruske pesme, umesto njih stigle su „evergrin” melodije i domaće narodne pesme, ali za džez opet nije bilo mesta.

Džezerske predrasude

Sitni sukobi oko džeza uskoro su eskalirali u principijelno pitanje – kakva muzika priliči socijalističkom Radiju? Na inicijativu Radio-Beograda, iz svih naših centara pozvani su na sastanak u glavni grad urednici, da se na licu mesta dogovore oko uloge džeza u novoj Jugoslaviji.

“U Beogradu nas je, na sastanku, čekalo nekoliko političara zaduženih za umetnost, bilo je tu i par novinara, a od urednika – pamtim Zlatka Černjula koji je sedeo do mene. Uvodničar (čijeg se imena ne sećam) održao je čitavu tiradu protiv džeza: iskoristio je sve termine (‘neprijateljska propaganda’, ‘sredstvo za obnovu kapitalizma’, ‘buržoaski mamac’) da ocrni ovu muziku. Nakon nekoliko rečenica, više ga nisam ni slušao, jedino me je mučilo pitanje ‘Šta sad’. Prvi adut video sam u činjenici da je uvodničar lično voleo džez; bila je to javna tajna! Ali, kako se pod firmom ‘džeza’ tad smatralo sve što nije – klasična muzika, polka ili kolo (‘evergrin’ i pravi jazz kvalifikovani su kao svinjarija prve vrste), počeli smo stručno da raspravljamo šta je jazz, i šta nije ‘jazz’. Predsedavajući nas je neko vreme lepo slušao i onda, pozivajući se na demokratsku proceduru, tražio da se svako od nas pojedinačno izjasni. Slušam svoje kolege: ‘Treba zabraniti…’, ‘Propaganda’, ‘Slažem se sa uvodničarem’, znate već taj rečnik. Dođe red na jednog urednika, negde s juga, ne znam iz koje radio-stanice. Pitaju ga šta on misli o džezu.

– Kod nas je došla drugarica direktor i rekla da se više neće svirati džez – izgovori on u jednom dahu.

Meni je to bio malo čudan odgovor. Primetio je to i drug koji je vodio sastanak i opet ga pitao šta on misli.

– Ja ne mislim ništa, jer je drugarica direktor rekla da se više neće svirati džez – bio je uporan.

Čim se nije izjasnio, bio mi je sumnjiv. Na red su došla dvojica kolega koji su progutali knedlu, ali su se nevoljno složili sa većinom da džez treba maknuti s radija… Nešto da objasnim: svi koji smo bih u partizanima – ipak smo bili jedna kasta. Ne u pravom smislu te reči, kao kasta više, nego kao saznanje da nam se nešto neprijatno ipak ne može desiti preko noći. Dakle, veći osećaj sigurnosti: mi se nismo bojali, drugi jesu – a i jednima i drugima iste stvari mogle su da se dogode. Ohrabren time, znao sam se odbraniti: ne samo pištoljem, već i rečima… U tom izjašnjavanju stiglo se do tromboniste Bradića, iz Zagreba:

– Ja bi’ vam rekel da će ta muzika ostat’ pa rekli vi i sto puta ne. I, tak’…

Na redu sam bio ja, i kao poslednji – Černjul.

– Potpuno je besmisleno bilo šta govoriti – rekao sam. – Bradić je rekao istinu, s njim se slažem, a ako vas baš interesuje, meni je ovo glupi razgovor, jer će džez muzika pobediti. Međutim, danas ćemo izgubit’… Pokazaće se da smo Bradić, ja i Černjul (za koga sam znao da isto misli, jer je i on bio partizan) u pravu. Bitku smo izgubili, ali ćemo rat – dobiti!

Glasanje je završeno. Džez je zvanično propao, otpisan.

– Sad kad smo izgubili – uzeo sam reč – da nešto pitam. Džez više nećemo svirat’. Shvaćam. Međutim, hoće li mi neko objasniti šta ćemo svirati, ili, još bolje, šta nećemo svirati? Ovo više nije stvar politike, nego stvar stručnjaka. Molim drugove iz Radio-Beograda da nam pokažu neki primer muzike koju ne daju na program, da shvatimo šta ne smemo da emitujemo. Imate li kakve zabranjene ploče? – pitao sam.

– Kako ne. Môre!

– Nemojte môre, dajte jednu, dve. Donesu oni gramofon i ploču. Ja strašno

radoznao da čujem šta su nam spremili kao negativan primer. I… krene muzika! Harry James! Trubač! Svira on u visokim registrima, tehnički perfektno, sjajno.

– Sad bih htio znati šta sa ovom pločom nije u redu – opet sam insistirao. – Da li je u pitanju ritam, instrument, melodija, harmonije ili trubač ne valja?

– Pa, ritam… – promucao je neko.

– Znači, ritam: „unta-unta-unta”. To ne ide. Ali, prosim vas, recite mi: hoćete li i dalje svirat’ kola ili su i ona zabranjena? Jer, to je muzički isto. Oprostite, sve je to četiri-četvrtinski ili dvo-četvrtinski takt, identično kao kolo, polka… Dakle, nema više kola na radiju! Dobro, idemo dalje! Da nisu harmonije?

– Jesu! – uzviknuše.

– Ako su harmonije u pitanju, onda treba pritvoriti Ravela, mada je već kasno za njega, pa Debisija, koji su te harmonije koristili. Kod Harryja Jamesa nema nijedne nove harmonije: samo je u komercijalne svrhe iskoristio postojeće… Znači, u budućnosti nema harmonija. Samo jednoglasno! Ali, šta ćemo sa zborovima u crkvi koji koriste harmonije? Sme li ili se ne sme?… Ostavimo crkvu, ali horove zabranjujemo! Pevaćemo jednoglasno, k’o čobani! Shvaćam.

– Je l’ možda melodija kriva – nastavio sam. – Dobro, priznajem da je malo neobična, drugačija, ali ima i ozbiljnih muzičara koji prave mnogo gore melodije. Dakle, i oni će nadrljati… Da nisu u pitanju instrumenti? Da nije u njima problem?

– Pa tu su saksofoni… – dobacio je neko.

– Saksofon su pronašli u prošlom stoleću – deklamovao sam. – Koristio ga je Debisi, upotrebljavao ga je Ravel. Nije ga koristio Čajkovski, priznajem, ali zato jeste gomila kompozitora-saveznika za vreme rata. Čak su i Francuzi, koji su mnogo propatili za vreme rata, koristili saksofon. Ali, ako on nije demokratski instrument maknut’ ćemo ga iz Jugoslavije, ne?

– Kakva to pitanja postavljaš?

– Praktična, drage kolege, praktična. Moramo znat’ sme li se koristiti saksofon ili ne. Da li za to moramo pitati CK? Ili postoji formular, molba, kojom se od Partije traži da dozvoli korišćenje saksofona. I kojeg? Sopran, alt, tenor, sopranino… Da niste pogrešili: da nije sporan instrument – truba?

– Da, truba! – priznali su sa olakšanjem.

– To je, vidite, pametno rešenje. Trubu ćemo lepo skinut’. Baš ću reći Marjanu Kozini koji piše neku simfoniju i puno koristi trube, da ih izbaci van. Mi toga ne trebamo. Mislim da ćemo ukinuti i bleh-muzike jer i u njima ima truba; da ne govorim o „Dragačevskim trubačima”, jer je njihova muzika i onako seljačka, bože sačuvaj! Da rezimiram: trube – ne, saksofoni – ne, tromboni – ne, gitara – nikako, bubnjevi – ne, kontrabas – ne, klavir – ne… dakle, svi su ti instrumenti upereni protiv države, protiv socijalističke i komunističke Jugoslavije!

– Ali…

– Znam – objasnio sam im. – Htio sam samo da vam pokažem apsurdnost ove diskusije. Zato mi recite zvaničan razlog zbog kojeg je Harry James skinut sa programa.

Puste oni ponovo ploču. James svira u visokim registrima i na kraju, najednom „padne” u tonalitetu. Stari trubački štos!

– Dobro – rekao sam. – To je već prihvatljivo. Ali, imate li neku ploču od Đilija, slavnog italijanskog tenora?

– Da, da. Naravno.

– Puštate li ga u program?

– Svakodnevno.

– E, pa, vidite, mi ga ne dajemo u program, zato što je bio fašista!

(I shvatate: zato me ne vole. Kad tako nešto počne, onda za mene više nema pardona. Jer, činjenica je bila da je nakon rata Radio-Beograd emitovao Đilija, a da je „skinut” s Radio-Ljubljane jer je bio fašist).

U prostoriji je nastala panika. Ljudi iz Radio-Beograda počeli su da mucaju, da se pravdaju da je Đilji – Đilji…

– Znam – odgovorio sam. – I kod nas je Đilji – Đilji, ali ga zbog njegovog političkog uvjerenja ne puštamo na radiju. Isto kao što ne emitujemo i „Lilli Marlene”, jednu vrlo lepu kompoziciju, ali, oprostite, za nju još nije vreme… Uostalom, za vreme rata, ta pesma je bila špica Radio-Beograda, pa je sad ne puštate. Drugo je pitanje je li to dobra muzika? Jeste. A sasvim je nov problem što je ona postala simbol nacizma bez udjela svojih autora (N. Schultze/H. Leip). Prema tome, da razdvojimo političku zloupotrebu od muzičke vrednosti. Zato, donesite „Aidu” gdje peva Đili…

Puste onu ploču i, zaista, u jednom delu, iz visokih registara, Đili se naglo spušta „dole”, baš kao – Harry James! Prisutni su se „smrzli”: nisu ni reč prozborili, bledi, ljuti.

– Budući da mi je ovaj razgovor apsurdan, da ne kažem bedast, imam samo još jednu molbu. Možete li mi ovu ploču Harry Jamesa pokloniti kao partizanu, mitraljescu, čoveku koji je ranjavan?

– Samo uzmite, poklanjamo vam je.

– Hvala – zahvalio sam se – ali me sad nešto drugo interesuje. Ti, kolega (obratio sam se onom uredniku s juga, koji je stalno pominjao drugaricu direktoricu). Ako bih ti dao ovu ploču, koja je sad moja, da li bi je slušao kod kuće, sam za sebe?

– Drugarica direktor je došla i rekla da se kod nas neće svirati džez – otpevao je opet svoju večitu rimu.

– Htio bih upoznati tvoju direktoricu kad s toliko ljubavi govoriš o njoj – nisam više izdržao. – Ali, na trenutak zaboravi na nju. Da li bi ovu ploču slušao samo za sebe, ne za radio, ne za publiku?

Razmišljao je nekoliko sekundi, i onda je iz njega provalilo: – Zatvorio bih se u sobu i celi dan slušao! To je fantastična ploča!

– Pored toga što pravimo gluposti, navikavamo ljude na dvojni moral: da jedno misle, a da drugo govore. Ako je to vaša politika, u redu. Ali, ja mislim drugačije. Volim džez, otvoreno kažem, ne vidim u njemu ništa loše, i smatram da preko njega možemo da progovorimo o našim temama, na naš način, da tako komuniciramo sa cijelim svijetom. Reći ću vam: jedan od razloga što sam išao u partizane je da bih danas slobodno mogao svirati jazz. I ne vidim u tome ničeg lošeg!

Ta moja izjava izazvala je dosta gužve, pa se diskusija nastavila i idućeg dana. Završilo se pat-pozicijom: niko nije pobedio, ali još važnije – niko nije izgubio. Od tog trenutka počele su da se popuštaju stege: polako, polako… I, najednom, na te dane borbe i polemike – sasvim se zaboravilo: kao da ih nikad nije bilo”.

Bojan Adamič: Tito ne voli divljački džez

Pisao: Petar Luković

Prva publika bili su partizani. Bojan Adamič „zarazio”je džezom prekaljeno ratno-političko rukovodstvo, svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni orkestar. Između dve ofanzive, srećnici su mogli da slušaju i džez. Posle rata, UDBA je hapsila džez-publiku. „Svinjska muzika”, reče jedan. „Buržoaski mamac”, reče treći. Svirao se valcer, ruska pesma, polka… Kad je sa Rusima puklo, prešlo se na „evergrin” i narodni melos. ,,E, sviraću džez makar me poslali u Albaniju”, zakleo se Adamič. U Albaniji je takođe pokušao da svira džez. Komesar Sovjetskog Saveza dozvolio mu je i rok-en-rol. „Davaj rok! Davaj rokenroler!”, vikala je vaspitana ruska omladina. Bojan Adamič je toliko voleo taj džez, da je zbog njega otišao u partizane, a danas, kao pravi Slovenac pluralističkog duha, kaže: „Zašto bi svi pevači morali da imaju lep glas?” I ništa mu ne mogu… (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Bojanu Adamiču. Razgovor sa Adamičom autor je uradio 1989. godine; Bojan Adamič je umro 3. novembra 1995. godine)

Usred žestokih polemika oko džeza, Adamič je na dočeku Nove godine, u Sloveniji, sreo Tita. Pristupio mu je otvoreno i bez straha.

– Druže Maršale, svi koji sviramo džez u Jugoslaviji jako vas volimo, pa bih želio da vam u njihovo i svoje ime čestitam srećnu Novu godinu.

– I ja volim džez, ali ne onaj divljački – replicirao je Tito.

– Druže predsedniče, oprostite, mislim da vas nisam dobro razumio. Ne volite revolucionarni, moderan džez, već onaj starinski, mirni?

„Napravio se da me nije čuo. Jer, zbilja me je interesiralo: kako revolucionar kao on, ne voli modemu muziku koja je u biti revolucionarna?… Tita sam upoznao još ranije, prvih godina posle rata, kad sam dobio Saveznu nagradu za filmsku muziku. Došao sam na svečanu dodelu sa partizanskim kolajnama, što inače nisam radio; bio sam jedini koji je nosio medalje, pa, otud, valjda, i veliki aplauz koji sam dobio. Tito se rukovao sa svakim od nas, upoznao se kako je samo on znao – uljudno, kulturno.

Nakon toga čestitao mi je Moša Pijade kome sam se požalio da imam komplikacija zbog sviranja džeza.

– Kako to? – pitao je Moša.

– Zvaničnicima se ne sviđa ta muzika.

– Ni meni se ne sviđa – priznao je on.

– E, baš ste me ohrabrili!

– To ništa ne znači – pokušao je Moša da me uteši. – To je samo moje lično mišljenje.- Meni i ostalima puno znači volite li nešto ili ne volite.

– Dobro, kakve komplikacije imaš? Jesu li te hapsili?

– Nisu.

– Da li su te tukli?

– Mene nisu.

– I šta se onda žališ – odgovarao je Moša u vicu. Onda je pogledao moje medalje i ozbiljno me upitao. – Odakle ti kolajne? Hteo bih da upoznam ljude koji su ti ovo dali, jer mi se čini da ih ne zaslužuješ.

– Kako to – zbunjeno sam promucao…

– Lepo. Šta pričaš gluposti? Uzmi mitraljez i napravi red u toj muzici! Šta se plašiš! Ako već imaš medalju za hrabrost, nađi snage da javno kažeš šta misliš i da se za to izboriš!

Bio je to jedini razgovor koji sam imao s Mošom; i kad se toga setim, shvatim koliko je bio u pravu… Nekoliko godina kasnije, sredinom pedesetih, opet sam sa orkestrom svirao Titu, u Sloveniji. Bio je sa Jovankom, sreli smo se, ali nismo razgovarali. Mislim da me nije previše cenio, ali je bio inteligentan da to ne pokaže javno; upravo smo se mimoišli kad je Jovanka uzviknula:

– Josipe!

– Molim?

– Ovde ti je onaj koga ne voliš – rekla je Jovanka i pokazala na mene.

Ja sam se nasmijao, a Tito je rekao: – Ma, volim ja sve njih…

Sve je, u stvari, počelo kad je posle rata grupa ozbiljnih kompozitora imala sastanak sa Titom. Tužili su se da im zabavna muzika i džez oduzimaju publiku, novac, da kvare omladinu. Čini mi se daje Maršal nasjeo na te žalopojke; lično sam mu to rekao kad smo se jednom sreli i razgovarali.

– Možda ste im rekli nešto što su klasični muzičari krivo protumačili ili su možda želeli tako da protumače – kazao sam Maršalu. – Naime, tvrde da ste rekli da ste protiv zabavne muzike i džeza?- Nikad to nisam rekao – bio je odlučan Tito. – Ja lično nešto od toga ne volim, ali to ništa ne znači.

– Druže predsedniče, ne ljutite se, ali vi nemate privatnog mišljenja. Vaše mišljenje je javno. Što vi kažete, to je zakon! Ako kažete da neka slika nije dobra, neće me čuditi ako slikar ode u aps…

– Ma, nije tako – razuveravao me je Predsednik.

– Možda nije, ali postoje ljudi koji će vaše lično mišljenje uzeti kao pokriće za svoje javno delo.

Tito je samo vrteo glavom…”.

Kad crno postane belo

Seriji nesporazuma, iza kojih je politika povlačila svoje konce, lične priloge davao je i sam Adamič. Kad smo, nakon Informbiroa, sa Sovjetskim Savezom prekinuli sve veze, i, odjednom, sa simpatijama počeli da govorimo o zapadnim saveznicima, na partijskom sastanku za reč se javio Bojan Adamič koji je prethodno pažljivo saslušao govornika i njegove teze:

– U orkestru imam nekoliko pravih intelektualaca, pametnih ljudi. Sa mnom svira prvi doktor kemije u zemlji, tu je nekoliko profesora, dva lekara. Kako njima da objasnim da sve ono što je do juče važilo – danas ne vredi. Kako da im objasnim da ova muzika odjednom valja, a da ruska – koja je dizana u nebo – ništa ne valja? Kako da očekujem da mi ti ljudi veruju a da mi se ne smiju?

Gotovo godinu dana imao sam problema zbog ove izjave. „Šta sam time mislio?” pitali su, ispitivali… Jer, to nisu bila laka vremena za logiku: ono što je bilo belo – postajalo je crno, i obratno. Trebalo se na to naviknuti… Muzika i politika – dva su ekstrema. Muzika kao nešto najljudskije, najemotivnije. I, politika, kao nužno zlo, bez koje se ne može. Iz njihovog braka ništa dobro nikad se nije desilo”.

Osvajanje muzičke slobode pedesetih godina bilo je vidljivo. Iz sezone u sezonu sviralo se modernije, aranžmani su bivali ekstravagantniji, bilo je sve više improvizovanih solo-deonica. Veliku pomoć pružili su filmovi „Bal na vodi” i „Mladić s trubom” kojima su razbijeni i poslednji dogmatski bastioni.

Mada je tih godina u Ljubljani carovala instrumentalna muzika, već su počeli da se pojavljuju vokalni solisti. Prva je probila led Irma Flis, danas Beograđanka, koju je Adamič upoznao još u partizanima: „Irma je govorila takav slovenački jezik, da smo nas dvoje večito razgovarali na – italijanskom! Naime, taj njen ‘slovenački’ bio mi je sasvim nepoznat, jer je Irma živela u Furlaniji, blizu Venecije, gde govore jezikom pra-Slovena od pre nekoliko tisuća godina! Kasnije je Irma perfektno naučila slovenački – i jako lepo pjevala; sećam se i Fulvie Bisiani koja je, s nama, posle rata, pjevala na italijanskom; u goste nam je mnogo puta dolazio Ivo Robić; pojavila se, docnije vrlo popularna, Jelka Cvetežar, odlična pjevačica, ali žena koja se nije umela disciplinirati: po meni, najtalentovaniji interpret kojeg smo ikad imali, dobra glumica i izvanredna balerina, s glasom s kojim bi mogla u bilo koju operu. Na žalost, ni ona nije shvatila da je talenat samo jedan odsto uspjeha, sve ostalo su disciplina i rad… Drukčije su bile Marijana Deržaj, Beti Jurković i Majda Sepe – tri najpopularnije slovenačke pjevačice. Sjećam se da su mi rekli da Marijana pjeva u baru hotela ‘Slon’; čuo sam samo jednu pjesmu i rekao joj da dođe sutra na probu s mojim orkestrom. Otvorena i prirodna, Marijana, kojoj je deviza ‘što na umu – to na drumu’, odmah je agresivno pitala: ,’S kakvim orkestrom?’. ‘Dobrim’, odgovorio sam joj… Za vreme probe došli smo u prvi sukob. Dok je Marijana pevala, orkestar je u srednjem delu nešto pogrešio, ja zaustavio svirače, a ona – pobesnela: ‘Dok sam ja na bini, niko me ne sme prekidati’.

Počeo sam da vičem. Rekao sam joj da sam ja na probama šef – a da je ona zvijezda posle toga! Bila je i ostala neukrotiva, temperamentna. Terao sam je da ide školovati glas, ali se nije dala. S druge strane, Majda Sepe – koja je imala manjih vokalnih mogućnosti od Beti i Marijane – studirala je, i verovatno, sa svojim glasom učinila najviše od svih njih. Majda je najspremnija, najstudioznija, najozbiljnija pjevačica!… Beti Jurković – sem što je dobar pjevač – izvrstan je komedijant. Kad je ona u štimungu, cijeli svijet je njen!…”

Urnebes u SSSR-u

Brižljivo negujući uspomene, Adamič s ponosom kaže da je radio gotovo sa svim orkestrima u zemlji; od kolega-dirigenata s poštovanjem govori o Vojislavu Simiću, Ferdu Pomikalu, Zlatku Černjulu, Mljenku Prohaski. Pamti i Mladena Gutešu koji je neko vreme svirao i u njegovom orkestru: „… Pola beogradskih muzičara željelo je doć’ k meni! Ne znam šta se to u Beogradu dešavalo. Svirao je ovde Vojkan Đonović, dolazio je Duško Gojković, stigao je i Guteša: pametan i dobar muzičar. Bili smo presretni kad bi nam neko od kolega došao; insistirao sam na tome, jer sam i sam radio po cijeloj zemlji, od Đevđelije do Triglava. I da vam kažem: najviše problema imao sam baš sa svojim Slovencima! Recimo, mene je Beograd svih ovih godina i održao – porudžbinama za filmove, pozivima za saradnju… Tako mi se javio Guteša (koji je tad bio dirigent Džez orkestra u Beogradu) i rekao da bi kod mene radio kao trombonista. Prvo je došao on, zatim mu je stigla supruga, onda kćer… i odjednom je u maloj sobici živjela čitava familija. Zatim je otišao u Nemačku, što mu je i bila namera…”

Inostranstvo, kao geografski pojam, često je u gramatičkom smislu bilo – mislena imenica; pasoš je, pedesetih godina, bio premija na lutriji!

„Prvi put smo inostranstvo okusili, kad smo, pod mizernim uslovima gostovali u Austriji. Išli smo tek tol’ko da odemo van: imali smo, za orkestar, dosta publike, a honorar nam je bio čaj i sendvič!… Kako smo koncertima u Jugoslaviji stekli renome, pozvali su nas na turneju po Poljskoj, Mađarskoj i Sovjetskom Savezu. U Budimpešti smo gostovali kao prvi Jugosloveni nakon perioda Informbiroa; otišli smo odmah posle dolaska Hruščova u Jugoslaviju. Koncerte smo održavali na otocima usred Dunava, gde su velika teniska igrališta za 10-15.000 ljudi. Reći da je bilo puno – malo je. Jer, orkestar bi započinjao špicu bez mene, i ja sam se jedva probijao kroz masu, objašnjavajući im da sam dirigent! Za taj nepregledni skup bio sam posebna senzacija jer sam nosio patike – u kompletu sa crnim smokingom! Naime, imao sam neko gadno gljivično oboljenje, i cipele nisam mogao navuć’… Sem toga, tražio sam od organizatora da mi na mađarskom napišu jednu pozdravnu najavu kojom bih se predstavio publici. Nekako sam je naučio, izgovorio i video da se u publici smeše… Krasno su nas primili, sve to bilo divno, ali me je sve vreme brinuo onaj smešak. Sutradan – počnem govoriti, a u publici opšti smeh! Veselje! Refleksno sam pogledao dugmad na pantalonama: sve u redu! Nakon koncerta, molim našeg prevodioca da pogleda tekst – opet, sve u redu! Trećeg dana, popnem se na pozornicu. Niko se ne smije. Znači, nisam ja smešan! Čim sam izgovorio nekoliko reči – u publici urnebes! Sviramo mi, prođe koncert, aplauzi, čestitanja… i ja zamolim da neko ode u publiku i pita zašto su se smejali. I doznam. Stvar je u glasu ,’e’: sve reči sa širokim ’e’ su vrlo proste – pa sam umesto, ‘Dragi prijatelji’, stalno najavljivao ‘Draga dupeta’! Priča o mojim najavama pratila me je kroz cijelu Mađarsku!”

„Iste one godine (1956.) kad smo saznali za rock’n’roll, spremili smo malo svežeg repertoara. Svirali smo ‘Rock Around The Clock’, čak je jednu melodiju, u rockerskom maniru, pjevao trubač Mojmir Sepe! Puni elana, po prvi put smo krenuli u Sovjetski Savez i prvi koncert imali na samoj granici s Mađarskom. Vodio nas je neki komesar iz Moskve, koji je bio i konferansije. Upozorio sam ga da u repertoaru imamo i rock’n’roll, muziku koja je na Zapadu prilično nova, i da ne znam koliko je to zgodno svirati u Sovjetskom Savezu. ‘Kod nas sve sme da se svira’ odsečno mi je odgovorio. Pokušao sam da mu objasnim da mladi vrlo burno reaguju na taj ritam, ali me je ućutao izjavom da je SSSR ‘vaspitano društvo’ u kome nema ‘devijantnih pojava’.

Imali smo prvi koncert u zgradi njihove Filharmonije – ništa se nije desilo, ama baš ništa! Po mojoj skromnoj oceni, publika je bila prosečno stara od 75 do 80 godina! Nevjerojatno, ali kao da su namerno našli one koji su jedva hodali! Njima je sve bilo isto: lagano su pljeskali, a bilo je i onih koji su spavali. Komesar je odmah dotrčao da se pohvali: ‘Šta sad kažete? Vidite kako je publika kulturna?’ Htio sam da mu kažem da će sa pedeset godina mlađom publikom od ove biti drugačije, ali me nije slušao… Sutradan, na istom mestu, čekala nas je još starija publika: kao da su pokupili sve stogodišnjake u SSSR-u! Put nas je vodio u Kijev. Znao sam da nas tamo mladi čekaju, ali je komesar bio nepopustljiv: ‘Komunistička omladina zna kako da se ponaša’. U Kijevu se pročulo da sviramo rock’n’roll i na koncert je stiglo više od 16.000 ljudi u otvoreni amfiteatar! Krenuli smo s jednim Glenn Millerom i polako dizali temperaturu; osjetio sam da se publika njiše i da to ne sluti na dobro… a kad su počeli prvi taktovi ‘Rock Around The Clock’ – sve je, najednom, podivljalo! Cveće, koje je za Sovjete svetinja, odmah je bilo pregaženo, iščupano! Narod je vrištao, urlao, tražio još… i nama je naređeno da prekinemo koncert. Komesar se iza scene krstio. Prebledeo, sav u grču, prišao mi je i pitao šta se dešava. ‘Ono na šta sam vas upozoravao: jer 16.000 ljudi na koncertu je problem i za američku, a kamoli za vašu policiju’.Moji muzičari su se uplašili. Već su sebe videli u Sibiru!

– Kamo sreće’ da nas bace u Sibir – objašnjavao sam im. – Zamislite kakva bi to reklama bila za naš orkestar, kojije, legalno, kroz međunarodnu saradnju, došao u SSSR i bio interniran zbog muzike?

Naš ambasador (imena mu se ne sjećam) bio je još realniji: – Neko će u SSSR doneti rock’n’roll. Zašto to ne bismo bili mi, Jugosloveni?

Svi su se bojali: šta će na koncertu biti sutra?

Sutra ništa nije bilo, jer je padala takva kiša da niko nije ni pomišljao na koncert!

Idućeg dana, uoči koncerta, opet mi je došao komesar.

– Sad smo sve sredili. Neće biti nikakvih problema. I da bude jasno: nema rokenrola na programu!

U osam i dvadeset, deset minuta pre početka koncerta, stigli smo u amfiteatar. Malo je kišilo, ali su nam organizatori napravili improvizovani krov. Popeli smo se na scenu, pogledali okolo i – zaprepastili se. Nigde publike! Nijednog čoveka! Pet minuta uoči početka, pustili su ljude unutra. Za nekoliko sekundi, tako mi se bar činilo, sve je bilo dupke puno!Počeli smo da sviramo, uz kišu koja je sve jače padala. Htio sam da pokažem da poštujem tu publiku, pa sam izašao van zaklona, ravno na kišu, i odatle, u smokingu, dirigirao orkestrom koji je bio na suhom. Posle pauze, iz tišine, odjednom se začuo glas: – Davaj rok! Davaj rokenroler!

Gledam komesara, koji odmahuje glavom.

Iz publike, sve više glasova koji huče: „Davaj rok!”.

I sve bi to možda prošlo u miru, da u amfiteatru nije bilo nekoliko hiljada policajaca, što na konjima, što na nogama. Počelo je malo guranje… i u jednom trenutku, tik ispred bine, mladi milicioner bacio je kapu na zemlju, skinuo opasač, zgrabio cveće iz neke saksije – i popeo se na pozornicu, uzvikujući ‘Davajte rok!’.

Komesar, kome to nikad nisam zaboravio, klimnuo je glavom i pokazao rukom: ‘Svirajte!’

Odsvirali smo „Rock Around The Clock” i dobili krasan aplauz. U publici nije bilo nikakvih incidenata, neugodnosti. Onda smo krenuli još jedan rock, opet su nas oduševljeno pozdravili, ali, vrlo pristojno, na nivou najpristojnije svetske publike. Kad se koncert završio, krenuli smo ka autobusu. Padala je sve jača kiša, a potpuno mokri gledaoci skinuli su kapute i napravih špalir kroz koji smo prolazili – da se ne smočimo!”

Ta ključna reč – sloboda

Bez imalo sentimentalnosti, Adamič na posleratne godine ne gleda nimalo nostalgično. Kaže daje bilo previše „ograničenja” i premalo „mogućnosti”, podsećajući da je „sloboda – mogućnost izbora”.

„Uvek na ta stara vremena gledamo bolećivo, kako je to bilo fino i lepo. Niš’ nije bilo lepo! I iskreno vjerujem da je danas, u mnogim stvarima, i lepše i bolje… Nekad sam morao stalno nešto shvaćat’: zašto ne smem svirat’ jazz, zbog čega treba malo da popustim. To za mene nije bila sloboda. Sloboda je kad drugi, za promenu, počnu mene malo shvaćat’… Jer, sve one naše muzičke borbe bile su bitke za više slobode, za mogućnost da radimo ono što najbolje znamo. A, večito se dešavalo da Komiteti ili ljudi iz CK – sve bolje znaju! Političari su muziku znali bolje od nas muzičara; ekonomiju od ekonomista; sport od sportista – i vidite dokle nas je to dovelo. O tome sam svojevremeno raspravljao sa Borisom Ziherlom (slovenačkim ideologom – prim. aut.); ubjeđivao me je da je u svijetu već sve vredno davno urađeno. Sve najbolje knjige su napisane; najbolje slike naslikane; najbolja muzika već komponirana.

Nisam se, naravno, složio, jer bi to značilo da unapred pristajem na kapitulaciju.

– Misliš li da možeš da napraviš bolju muziku od one koja već postoji? – pitao je Ziherl.

– Da. Barem mislim da mogu. Moraš mi dat’ mogućnost da probam, jer ako ja ne uspjem, uspjeće neko drugi, treći, stoti. Uostalom – dobacio sam Borisu – šta ti uopće radiš u CK-u, kad je Marx za života već sve rekao…

– Ti na sve tako gledaš — branio se Ziherl.

– Gledam jer mislim da sam u pravu. Čak ni Marx nije bio u stanju da da sve odgovore. Valjda si zato tu da ih nađeš, da otkriješ neke druge vizije… Recimo, kaži mi šta će biti sutra? Ako mi kažeš da nas sve čeka jedno veliko sranje, to ti vjerujem al’ za to ne treba biti veliki prognozer…

Zbog toga su mi te priče o prošlosti mučne. Danas živimo u vreme kad više ništa, srećom, nije tajna: sad dobro znamo zašto nam se sve ovo dešava. A to je veliki pomak u odnosu na doba kad je sve bilo zabranjeno, prećutano, pod velom državne tajne, sklonjeno od javnosti…”.